Dijabetes,vežbanje,fizička aktivnost i trening

Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je u svom godišnjem izveštaju iz 2002. godine naglasila da su smrtnost, oboljevanje i invaliditet koji su povezani sa hroničnim nezaraznim bolestima, odgovorni za više od 60% smrtnosti u svetu, a da su nezdrav način ishrane i manjak fizičke aktivnosti i vežbanja glavni faktori rizika tih bolesti.
Šećerna bolest ili diabetes mellitus (u daljnjem tekstu dijabetes), jedna je od vodećih hroničnih bolesti naše populacije, a direktno je vezana uz način života. U osnovi bolesti je poremećaj u transportu šećera glukoze iz krvi u ćelije tkiva i organa. Glukoza je šećer koji je produkt razgradnje ugljenih hidrata koji dospeva u krv. Hormon koji omogućava glukozi da iz krvi uđe u ćelije, a luči ga gušterača ili pankreas, zove se insulin. Postoje 2 osnovna tipa: diabetes mellitus tip 1 ili dijabetes zavisan o insulinu i diabetes mellitus tip 2, ili insulino nezavisan dijabetes. Dijabetes tipa 1 nastaje zbog lučenja premalih količina insulina. Dijabetes tipa 2 nastaje kao posledica smanjene osjetljivosti tkiva na insulin, dok samo izlučivanje insulina može biti normalno ili čak pojačano.
Nije pravilo, ali u većini slučajeva šećerna bolest koja se otkrije kod deteta, obično je tipa 1 te se još zove i mladalački ili juvenilni dijabetes, dok je ona koja se otkrije kod odraslih, mahom starijih ljudi, tipa 2 pa je još poznat kao starački ili nasledni dijabetes. Ovaj tip je direktno vezan za način života i ishranu Ovo je ujedno i najčešći oblik dijabetesa.
Pristup dvema vrstama bolesnika takođe je različit. Dok nam je kod dijabetesa tipa 1 sasvim jasno kako trebamo održavati, po mogućnosti u svako doba dana, normalne vrednosti šećera u krvi, kod dijabetesa tipa 2 to je generalna preporuka, koja nije tako sudbonosna. Održavanje normalnog nivoa šećera u krvi dijabetičara tipa 1 sigurna je zaštita od kasnijih komplikacija šećerne bolesti, dok kod dijabetičara tipa 2 to nije tako sigurno (kod njih se komplikacije mogu razviti uprkos dobro održavanom šećeru u krvi). Komplikacije, koje nastaju nakon više godina, uočavaju se pre svega na krvnim sudovima (mozga, srca, očiju, ekstremiteta) i nervima(neuropatije i gangrene).

Stav kod sporta,treninga i fizičke aktivnosti sasvim je drugačiji. Kod deteta i mlade osobe (koji uglavnom oboljevaju od dijabetesa tipa 1) sport,vežbanje i trening je želja i unutrašnja potreba. Osim toga, kod mladih ljudi javlja se i želja da se profesionalno bave sportom i vežbanjem. Tu želju podupire i saznanje da su neki sportisti dijabetičari učestvovali na olimpijskim igrama, osvajali medalje i primali injekcije insulina (npr. Garry Hallu Jr. na olimpijskim igrama u Sidneju 2000. osvojio je zlato u elitnoj plivačkoj disciplini 50 m slobodno i zlato u štafeti 4x100m slobodno).
Iako je fizička aktivnost važnija kao preventivni oblik zaštite od pojave dijabetesa i osobe koje već boluju od te bolesti oba tipa imaju višestruke koristi od vežbanja i fizičke aktivnosti. Dobrobiti se odnose na povećanje osetljivosti ćelija organizma na insulin,kontrolu telesne težine,kontrolu glukoze,smanjivanje kardiovaskularnih bolesti srca,kao i veliki psihološki uticaj na vežbača.
Poseban aspekt kod koncipiranja treninga osoba koje boluju od diabetesa treba biti na sledecim pitanjima :

  • Kada osobe obolele od dijabetesa ne bi trebale vežbati?
  • Kada vežbati?
  • Kada kontrolisati nivo šećera u krvi u odnosu na vežbanje?
  • Kako sprečiti pad glukoze u krvi tokom vežbanja?
  • Šta ukoliko i pored svih mera opreza i regulacije šećer u krvi ipak padne ispod normalnog nivoa?